Догађања уживо Марине Абрам овић

Уметница је остала да седи за столом и када се отварање окончало и
када више није било никога да седи наспрам ње

Марина Абрамовић са Улајем: емотивни сусрет после 23 годинe у
најновијем перформансу "Уметница је присутна" (Фото Јована Стокић)

Специјално за "Политику"
Њујорк - У Музеју модерне уметности у Њујорку јуче је отворена
ретроспективна изложба наше славне уметнице Марине Абрамовић. Свечано,
ВИП отварање одиграло се неколико дана раније, 9. марта, када је преко
800 званица видело премијеру новог перформанса. Ова ретроспектива под
називом "Artist is present" (Уметница је присутна)

представља преседан за музеј јер комбинује приступ уметности
перформанса као догађању уживо са традиционалним историјским приказом
опуса уметнице. Хронолошки изложени радови настали у претходних
четрдесет година Абрамовићкине каријере комбиновани су са "живим
ре-перформансима", односно поновним извођењима пет њених познатих
перформанса, које ће у наредних два и по месеца изводити 35
перформера.

Овакав концепт мења парадигму уметничке ретроспективе каква се данас
практикује у музејима модерне и савремене уметности.

У њујоршким медијима изложба је одјекнула као изузетан догађај који је
први пут у историји увео перформанс уметност у мејнстрим - и то на
велика врата.

Аутор је кустос Клаус Бисенбах, главни кустос одељења медија и
перформанса МОМА и нови директор Центра за савремену уметност.

Иако светски призната као пионир и једна од најзначајнијих
протагониста перформанс уметности, Марина Абрамовић, први пут има
прилике да приближи своју уметност публици која није навикла да види
уметницу како користи своје тело као субјект, објект и медијум,
испитујући физичке и менталне лимите свог бића.

Историјски, тј. хронолошки конципирана изложба приказује ране
интервенције и звучне радове, настављајући преко фотографија и
видео-радова Маринине самосталне каријере у седамдесетим годинама у
њеном београдском периоду. Потом наставља тако што приказује
колаборације - видео-записе перформанса из касних седамдесетих година
прошлог века са Улајем (уметничким и некадашњим животним сапутником са
којим се на овој изложби поново срела после 23 године).

На самом почетку отварања уметница је седела непомично док су
многобројне званице стрпљиво чекале у реду да је поздраве. У изузетно
емоционалном тренутку уметница је прекршила своју непомичност и преко
стола пружила руке Улају који их је прихватио и тако се живот у овом
непоновљивом тренутку преплео са уметношћу. После неколико тренутака,
Улај је пославши јој пољубац устао, а публика је наставила да се
смењује испред уметнице у овом специфичном чину поклоњења и охрабрења
- да издржи до краја маја у свом напору.

Изложба приказује и Маринин чувени рад са Улајем, ходање и сусрет на
Кинеском зиду, али прерађен као двоканалну видео-инсталацију The Great
Wall Talk 1988/2010 1988/2010, као и познату
инсталацију Балкан Барок из 1997. године. Поред других радова из
деведесетих година приказана је и нова инсталација направљена
специјално за МОМА, перформанс "House with the ocean view" из 2002.
године.

Ова инсталација посебно је важна за уметничину каријеру у Америци када
је својим перформансом у њујоршкој галерији "Шон Кели", који је трајао
дванаест дана обележила специфичну атмосферу Америке после 11.
септембра и стекла многе поклонике у Њујорку.

Селекција и само представљање радова показују највише домете
музеолошке науке и дизајна МОМА. А ова ретроспектива нуди преко 600
сати перформанса посетиоцима МОМА у континуираном трајању од 14. марта
до 31. маја. Музеј је отворен шест дана у недељи.

Уметници који изводе Абрамовићкине раније перформансе наступају у
сменама од по два и по сата - тако да постоје две смене у току радног
времена музеја, док Марина изводи свој перформанс под називом
"Уметница је присутна".

Комбинација живих, нагих тела усред овакве атмосфере пријатан је
отклон од очекиваног - али нема шокантну димензију. Маринин и Улајев
чувени перформанс из 1977. године "Импондерабилија", у коме је двоје
нагих уметника стајало на вратима музеја тако да су сви посетиоци
морали да се очешу о њихова нага тела, у музеју је постављен тако да
посетиоци не морају да прођу између њих ако не желе, и не морају да им
буду толико близу да би се осетили нелагодно.

Само отварање изложбе ни по чему није подсећало на свечана отварања и
коктеле у коме уметник може да прослави свој тријумф примајући
честитке својих поштовалаца. Перформанси су започели пре него што је
публика ушла у музеј, и отварање се завршило тако што су посетиоци
напустили музеј док је Марина остала да седи за столом и када више
није било никога да седи наспрам ње.

На овај начин појачан је утисак свевременог трајања перформанса који
се разликује од "обичног" времена. Овај приступ од кључног је значаја
за њену личну филозофију перформанса дугог трајања.

Истовремено, уметница се упушта у нови експеримент сусрета са публиком
у новом, историјском изазову освајања традиционалног места моћи
модерне уметности. Марина се осим новим перформансом, који укључује
публику, овом приликом посвећује сагледавању наслеђа уметности
перформанса али и његове будућности. Тако ова изложба није само
пасивно сагледавање у сваком погледу изузетне уметничке каријере већ и
поглед унапред.

Јована Стокић

[објављено: 15/03/2010]